Uh! Ubija me ova zima, ispitni rokovi i sve ono što me čini depresivnom. Beži mi se negde daleko, daleko od svih.
- "Smiri se, suoči se sa svojim problemima, ne budi kukavica!" rekoh sebi.
Jutro. Otvaram oči i vidim da je napolju napadao sneg, a ja moram na fakultet. Udhnula sam duboko i otisla na spremanje.
Naravno nisu mi dozvolili da odložim ispit, naravno bila sam besna i istrčala sam napolje. I odjednom sam se našla u naručju plavookog dečka.
- "O ne, samo mi je falilo da se sudarim sa ovakvim dečkom. Koja sam budala." mislila sam u sebi.
A onda začuh najlepši glas koji me je pitao da li sam dobro.
- "Odlično sam." bila sam drska prema njemu.
- "Ne izgledaš mi tako..."
- "Rekoh ti da sam super." ljutito mu odgovori.
Inače ko za baksuz sam izjurila iz kuće sa nekom punđom na glavi i bez trunke šminke. Zači stvarno je mogao samo da se uplaši.
- "Ja sam David,a ti?" pružio mi ruku.
- "Ja sam Sara, a sad stvarno moram da idem."
- "Nemaš vremena za kafu ili čaj?"
- "Nemam."
- "Vidimo se." nasmešio mi se a ja sam i dalje umirala za njegovim osmehom i očima. Bio je prelep.
- "Ćao." okrenula sam se i otišla.
Jao kako sam glupa, pomislila sam u sebi. Jel moguće da sam ovako divnog dečka oterala.
Napokon sam stigla kući, samo želim da spavam.
Ali i dalje u mislima mi je bio samo on. Hm, ne znam kako se preziva, kako da ga nađem,kakooo?? Pretražila sam sve društvene mreže, ali uzalud. Ne vredi, neću ga naći, tako mi i treba.
Prošlo je par dana i dođe i moj ispit na red. A od plavookog ni traga ni glasa. Priznajem nisam pipnula knjigu, samo sam razmisljala o Davidu.
Naravno pala sam ispit. Izašla sam ispred fakulteta i u tom momentu čula sam kako me neko doziva, okrenula sam se i videla sam njega.
- "Kako si?"
- "Kako da budem, upravo sam pala ispit..."
- "Nemoj da se brine, položićeš sledeći put, a sad idemo na čaj..."
- "Hm, paa, može..."
Dok smo šetali do kafića, uglavnom smo ćutali. Ja sam sam imala hiljadu misli po glavi, srce mi je lupalo trista na sat...
Stigli smo! Uzeli smo čaj. On se smeškao non-stop i pricao neke saljive priče. A ja sam skretala pogled, jer kad god bih ga pogledala mislim da bi mi se obrazi zarumeneli kao kod neke zaljubljene tinejdzerke.
I odjednom sve to prekida rečenica: "Moja devojka...", dalje nisam slušala, izletela sam napolje.
-"Bože, jel moguće,koji kreten!" pričala sam sama sa sobom.
Otišla sam kući.
Prošlo je deset meseci od tog dana, a ja i dalje mislim o njemu, o plavim očima, o najlepšem osmehu..
Krenula sam do grada. Dok sam šetala čula sam sirenu od automobila. Okrenula sam se i iz auta je izasao David.
- "Želiš li da te povezem?"
- "Ne!"
U tom momentu srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Prišao mi je,uhatio za ruku i rekao: "Izvini."
Ništa mu na to nisam rekla.
- "Nisi dala da ti objasnim, imao sam devojku u tom momentu, ali naša veza je tad već pucala. Nisam više sa njom. Ja od onog dana mislim samo na tebe, samo si mi ti u mislima..."
Hm, htela sam da skačem od sreće, ali sam se ponašala kao da me to nije interesovalo.
- "Ok,ne zanima me."bila sam hladna i ravnodušna prema njemu.
- "Zašto ti onda oči sijaju kao onog dana i zašto i dalje ne smeš da me pogledaš u oči?"
- "Možda zato što si..."
Zaustavio me je u pola rečenice i poljubio.
- "Smiri se, suoči se sa svojim problemima, ne budi kukavica!" rekoh sebi.
Jutro. Otvaram oči i vidim da je napolju napadao sneg, a ja moram na fakultet. Udhnula sam duboko i otisla na spremanje.
Naravno nisu mi dozvolili da odložim ispit, naravno bila sam besna i istrčala sam napolje. I odjednom sam se našla u naručju plavookog dečka.
- "O ne, samo mi je falilo da se sudarim sa ovakvim dečkom. Koja sam budala." mislila sam u sebi.
A onda začuh najlepši glas koji me je pitao da li sam dobro.
- "Odlično sam." bila sam drska prema njemu.
- "Ne izgledaš mi tako..."
- "Rekoh ti da sam super." ljutito mu odgovori.
Inače ko za baksuz sam izjurila iz kuće sa nekom punđom na glavi i bez trunke šminke. Zači stvarno je mogao samo da se uplaši.
- "Ja sam David,a ti?" pružio mi ruku.
- "Ja sam Sara, a sad stvarno moram da idem."
- "Nemaš vremena za kafu ili čaj?"
- "Nemam."
- "Vidimo se." nasmešio mi se a ja sam i dalje umirala za njegovim osmehom i očima. Bio je prelep.
- "Ćao." okrenula sam se i otišla.
Jao kako sam glupa, pomislila sam u sebi. Jel moguće da sam ovako divnog dečka oterala.
Napokon sam stigla kući, samo želim da spavam.
Ali i dalje u mislima mi je bio samo on. Hm, ne znam kako se preziva, kako da ga nađem,kakooo?? Pretražila sam sve društvene mreže, ali uzalud. Ne vredi, neću ga naći, tako mi i treba.
Prošlo je par dana i dođe i moj ispit na red. A od plavookog ni traga ni glasa. Priznajem nisam pipnula knjigu, samo sam razmisljala o Davidu.
Naravno pala sam ispit. Izašla sam ispred fakulteta i u tom momentu čula sam kako me neko doziva, okrenula sam se i videla sam njega.
- "Kako si?"
- "Kako da budem, upravo sam pala ispit..."
- "Nemoj da se brine, položićeš sledeći put, a sad idemo na čaj..."
- "Hm, paa, može..."
Dok smo šetali do kafića, uglavnom smo ćutali. Ja sam sam imala hiljadu misli po glavi, srce mi je lupalo trista na sat...
Stigli smo! Uzeli smo čaj. On se smeškao non-stop i pricao neke saljive priče. A ja sam skretala pogled, jer kad god bih ga pogledala mislim da bi mi se obrazi zarumeneli kao kod neke zaljubljene tinejdzerke.
I odjednom sve to prekida rečenica: "Moja devojka...", dalje nisam slušala, izletela sam napolje.
-"Bože, jel moguće,koji kreten!" pričala sam sama sa sobom.
Otišla sam kući.
Prošlo je deset meseci od tog dana, a ja i dalje mislim o njemu, o plavim očima, o najlepšem osmehu..
Krenula sam do grada. Dok sam šetala čula sam sirenu od automobila. Okrenula sam se i iz auta je izasao David.
- "Želiš li da te povezem?"
- "Ne!"
U tom momentu srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Prišao mi je,uhatio za ruku i rekao: "Izvini."
Ništa mu na to nisam rekla.
- "Nisi dala da ti objasnim, imao sam devojku u tom momentu, ali naša veza je tad već pucala. Nisam više sa njom. Ja od onog dana mislim samo na tebe, samo si mi ti u mislima..."
Hm, htela sam da skačem od sreće, ali sam se ponašala kao da me to nije interesovalo.
- "Ok,ne zanima me."bila sam hladna i ravnodušna prema njemu.
- "Zašto ti onda oči sijaju kao onog dana i zašto i dalje ne smeš da me pogledaš u oči?"
- "Možda zato što si..."
Zaustavio me je u pola rečenice i poljubio.
Od tad je prošlo pet godina, danas smo saznali da ćemo postati roditelji.
I samo ću vam reći NIJE KRAJ, DOK NIJE SREĆAN.
